Što zbog političke klime, što zbog pada priliva stranih investicija, ponovo kolaju priče o klimavom kursu dinara. Ako je verovati raznim medijskim komentatorima dinar se veštački drži stabilnim, na višem je nivou od „realnog", a to uništava izvoz, a prema jednom profesoru ekonomije čak stavlja državu u kolonijalni položaj.

Pre nego što se vratimo da vidimo zašto je sve ovo pogrešno, da odmah kažem: ne postoji jedan najbolji režim deviznog kursa. Pitanje nije kakav je oblik kursa bolji, nego koji više odgovara konkretnoj državi. Za najveće privrede, poput SAD i Evropske unije, najbolji je slobodno plivajući kurs. Njihove centralne banke se u pitanja sopstvenog kursa uopšte ne mešaju. Valute su ostavljene tržištu da im određuje vrednost, da ih jača ili slabi iz minuta u minut. Tako nešto bi verovatno bilo najbolje i za Kinu, ali njena vlast razmišlja drugačije i voli da utiče na valutu. Ima i međurešenja. Švajcarska uglavnom ostavlja franak da pliva, ali pošto nije tako velika ni samostalna privreda, ponekad interveniše.

Za Srbiju je uvek bilo najbolje da dinar veže za evro – zbog istorije inflacije i monetarne nekompetentnosti, zbog vezanosti privrede za Evropu, kao i zbog odomaćenosti evra kao rezervne valute. Isto važi za sve zemlje regiona i one su to odavno uradile. Narodna banka Srbije se za evro vezala poslednja, stidljivo i postepeno, ne nazivajući svoj kurs fiksnim već „relativno stabilnim". Ali u praksi znamo da kurs dinara prema evru stoji, da je to donelo određenu sigurnost i izvesnost, i da je takav kurs popularan među građanima i u privredi.

Ne mora zauvek da bude tako. Mađarska ima plivajući kurs, kao što ga ima i Poljska kojoj ostanak u svom zlotu nije smetao da postane novo evropsko privredno čudo. Mogu se naći argumenti da i dinar, pre ili kasnije, počne da pliva.

Ali do dobrih argumenata se ne može doći kada javnom raspravom dominiraju zablude. Najveća je da je dinar stalno precenjen, te da je njegova „realna" vrednost mnogo manja u odnosu na evro. Ne postoji jedinstven način da se utvrdi da li je neka valuta potcenjena ili precenjena, niti postoji čarobna „realna" vrednost o kojoj se govori. Neki misle da su trgovinski deficiti dokaz da je dinar prejak, ali takve tvrdnje nemaju osnova. Deficite imaju i države sa plivajućim kursevima, koje po definiciji imaju tržišnu vrednost.

I ne samo da nema dokaza da je dinar precenjen, već je njega jako teško učiniti precenjenim čak i kada bi neko to namerno hteo da uradi. Kad je privreda otvorena i evroizovana, cene se vrlo brzo nivelišu da se prilagode kursu. NBS bi morala da sprovodi stalne intervencije da mu podiže vrednost, tako što bi prodavala svoje evre iz deviznih rezervi i kupovala dinare.

Ne samo da NBS to ne radi, već po pravilu radi suprotno. Ona je iz godine u godinu neto kupac deviza, što znači da fiksni kurs dinara održava tako što mu spušta vrednost. Onaj ko misli da se vrednost dinara održava „veštački" donekle je u pravu, samo je promašio smer: to veštačko održavanje je spuštanje vrednosti dinara na 117 za evro, a ne podizanje.

Jedna vrlo rasprostranjena tvrdnja – povezana sa pričama o veštačkoj i nerealnoj vrednosti dinara – jeste da valuta kao dinar ne može biti stabilna zato što jakoj valuti treba jaka privreda. Ali privredni rast je samo jedna sporedna determinanta kretanja plivajućih kurseva i ništa više od toga. Umesto teoretisanja, uzmimo primer. Kurs bosanske konvertibilne marke stoji u mestu još od 1995. godine, kada ova zemlja nije imala ništa od privrede jer je bila razorena ratom. Očigledno ta veza sa privredom nije presudna. Štaviše, znam za jednu valutu koja uopšte nema nikakvu privredu – privreda bukvalno ne postoji – a vrednost joj samo raste i raste. Zove se bitcoin. Kada se emitovanje stavi pod kontrolu, svaka valuta može biti stabilna.

Kakva je, onda, budućnost dinara?

Možda najvažnija stvar koju treba imati u vidu kod prognoza je da je kurs dinara političko, a ne ekonomsko pitanje. U teoriji, za odgovornu monetarnu politiku potrebna vam je nezavisna centralna banka. U Srbiji nije baš tako, znamo da tu nema prave nezavisnosti, ali izgleda da to nije ni previše važno. Istorijska trauma hiperinflacije stvorila je od deviznog kursa centralno ekonomsko i političko pitanje. Glasači znaju da je bilo kakvo pomeranje kursa naniže takođe i prva najava inflacije. Fiksni kurs je popularan.

Upravo je zbog toga kontraproduktivno širiti zablude o prirodi kursa. Sada, kada je stranih investicija upola manje nego prošle godine, priliv deviza je slabiji. Samo po sebi, to nije problem za stabilnost kursa – sve dok se NBS drži pravila i ne emituje dodatne dinare po strani radi nekih privremenih koristi. Pri fiksnom kursu, to može značiti manje kredita i slabiju likvidnost u jednom periodu, jer to diktira ekonomska realnost. Jedina alternativa su devalvacija i inflacija, a to su putevi kojima smo već išli.